Jubileji

piše: Ivana Krsmanović

Gledam ovaj moj šporet… poslednja reč tehnike. Ravna ploča, savršeno dizajnirani dugmići, svedene linije za potrebe modernog domaćinstva. Kako da ispečem papriku na takvom šporetu? Vreme je da se ostavi zimnica i miris pečene paprike nekako ide sa slikom tek zarudele jeseni, koja se stidljivo odaje po iznenadnoj večernjoj svežini. Iako poslednji krik tehnike, moj šporet nije za pečenje paprike.

Majčin šporet, stari, domaći tip marke Sloboda (koji se rado kupovao jer je naš i nosi tako lepo i čoveku potrebno ime), glomazan i manje lep, bolje odgovara zahtevnim operacijama koje podrazumevaju domaći delikatesi. Na njemu ne radi lampica za očitavanje temerature i vrata se zatvaraju grubo i glasno, kao na polovnom Jugu. Šporet, koji je prehranio generacije i neumorno radio decenijama, nosi na sebi ožiljke ukusnih jela spremanih majčinom rukom. Svojom čistoćom ostarele, ali vanredno pedantne domaćice, taj šporet priziva slike kulinarskog umeća koji me podećao na roditeljski dom u godinama kada sam zbog studija živela u drugom gradu. Kroz izgrebano staklo na vratima rerne, gotovo istanjena žicom za ribanje, proviruje rešetka, pocrnela od težine plehova u kojima su se pekle pite jabučare, bundevare, krompiruše. Staklo odavno ne dihtuje dobro, a leva stopica kleca. Uprkos svemu, Sloboda radi.

Ma koliko potcenjivali stari majčin šporet, koji zbog svog neuglednog izgleda negdašnje lepotice neveselo čeka sledeći kulinarski zadatak, on pamti i mnoge neuspele torte, iskipela mleka, zagorela variva. Brojne neslavne trenutke. Bolne improvizacije u godinama nestašice ulja, jela sa manje mesa a više krompira, okrnjenih šerpi i iščukanih tepsija. Ali, beleži i bravurozne poslastice, gurmanske izazove, izvanredna jela koja su bila u stanju da iznova nahrane izbirljivu decu ili zasite nenajavljene goste. I to ga čini posebnim.

Ništa od zimnice ove godine. I da na njemu postoji dugme za spremanje primamljivih đakonija koje brižljivo stavljamo u tegle, moj šporet sigurno ne ume da doda onaj neophodni, ali neimenovani sastojak koji jelo čini unikatnom radošću za nepca. Njegovo pamćenje je kratko, a snaga modernog praktično neupotrebljiva. Gleda me, puritanski neokrznut kulinarskim avanturama, i sedi onako besprekorno nevažan u svom tehnološkom glamuru, osiromašen iskustvima, obogaćen funkcijama koje ničemu (važnom) ne služe. Kao razmaženi potomak svog slavnog preteče, moj fensi šporet ne zna da je, vekovima unazad, ognjište gde se spremala hrana uvek je bio simbol porodične topline i blikosti gde su se nad ukusnim obrokom tiskala deca, nadmetale žene i nadmudrivali stariji. U savremenom domu šporet koji ćuti isključen i uglancan upućuje na porodičnu odsutnost – mama i tata rade, a deca kupuju brzu hranu na uličnim tezgama. Ajvar će kupiti u supermarketu.

Šporeti stare i propadaju. Izlaze nove, poboljšane serije sa funkcijama koje nikad nećemo koristiti, i sa imenima koje teško pamtimo i izgovaramo jer se ne zovu tako slavno kao Sloboda. Ipak, recepti ostaju večni. A mi, odbrojavamo jednu godinu za drugom, ne osvrćući se na ono što je prošlo, vrtoglavo jurimo za boljim, modernijim, optimalnijim, u želji da ne zastanemo u nedođiji ljudskih želja i stremljenja. I, pošto nemamo dugme za uspeh na kome piše pečeno-izvadi iz rerne, svakoga dana, neumorno počinjemo iz početka, sa nadom da odemo dalje i više. U savršenom bezosećaju za trenutak hitamo ka budućnosti, spremni da odgovorimo na neumesne zahteve koji se pred nas stavljaju – kao kad, tek tako, iako smo siti, iznesu predjelo sa ruskom salatom ili spuste na sto drhtave pihtije, grubo nasečene. I zaboravimo da se osvrnemo. Da svarimo. Tek kad dođu jubileji, prebrojimo trenutke, zagledajući ih radoznalo i promišljajući svaki od njih, kao kad posle Nikoljdana brišemo i sporo slažemo pribor za jelo natrag u one posebne kofere za escajg koji se vade samo za slavu. Svake godine jedna viljuška manje, jedan oštećen nož više.

Dobro je biti kao majčin šporet. On pamti. Sudove boljeg i lošijeg kvaliteta, namirinice u blagostanju i u vreme krize, vreme poslovne žurbe, vreme supica za bolesne, vreme gozbi. Ove godine slavi jubilej. Dobiće počasno mesto u kuhinji, koje je i do sada imao, iako su mu osporavali. Skidam kapu za sva nebeska jela koje je spremio. Moj šporet sa ravnom pločom takvu slavu tek treba da zasluži.