DUNAVGRAD

Nedavno je jedan moj prijatelj iz Bačke Palanke pokrenuo verovatno uzaludnu i pomalo dečački naivnu akciju da se ime njegovog rodnog gradića preinači u Dunavgrad. Na zvaničnoj internet stranici koju je sam osmislio, ovaj dobrodušni momak je veoma podrobno objasnio otkud mu ideja da pokrene inicijativu za promenu imena Bačke Palanke. Pročitala sam taj tekst koji je predug i za one naviknute na obimna štiva, ispisan besprekornim jezikom, jasno motivisan, sa neretkim odblescima blistavog duha i širokogrude ličnosti mog prijatelja. I zapitala sam se – ko će da pristane na takav predlog? Gde ćeš da nađeš još 200 000 istomišljenika koji će prepoznati ideju da tvoj grad treba da krasi ime reke koja doslovno hrani malobrojno bačkopalanačko stanovništvo? Kako ćeš ih ubediti da bi se time rešile i mnoge praktične dileme oko prepoznavanja Bačkih Toplola, Palanki, Sela, ali bi se i, krajnje ljudski, odalo priznanje jednoj reci koja vekovima daruje mir i blagostanje svemu što živi i buja na njenim obalama? Da čisto estetički, metaforički, gotovo pesnički naziv zameni postojeći, geografski – Bačka Palanka? Nema šanse.Gotovo da sam se narugala dovitljivosti svog prijatelja i gluposti njegove slepe vere da će uspeti nešto da promeni. Ovde se promene dešavaju samo revolucijom. Zamršene, nepotrebne procedure praćene teatralnim stručnim objašnjenjima zašto nešto ’’ne može’’, koje u potpunosti obesmisle svaki pokušaj da se postojeće stanje popravi, čini se, jedini su legitimni put bilo koje promene. Sa uvek neizvesnim ishodom. A ipak, pročitala sam njegov nežni, zdravorazumski apel. Dirnuo me je njegov otvoren stav. Prijalo mi je njegovo nenametljivo i detinje navijanje da se stvari nazivaju pravim imenom.

Najteže je biti istrajan. Najbolnije je ostati uz svoju ideju i kad niko u nju ne veruje. Istrajnost, ta nimalo laka, a nikome urođena veština, poslednje je čemu nas uče u školama, a prvo je što nam je u životu potrebno. Ne govorim o upornosti u uzvišenostima, u podvizima. Već u najprizemnijim životnim situacijama, kada danas baš nemaš volje da zaradiš neki pristojan novac, ili kad isti posao moraš bespogovorno da radiš ponovo i da ne pitaš zašto, ili kad si od ponedeljka (nadam se) na dijeti, ili kada se kuražiš da ćeš upornim odvajanjem od plate uštedeti za egzotično putovanje… u najmanjim sitnicama, na svakom ćošku, vrebaju nas naše nesavršenosti – nekad smo neiskreni, nekad lenji, nekad površni. A najgore je kad smo lišeni istrajnosti.

Ne živimo u oblastima pogođenim cunamijem, pa ne moramo da gradimo na ruševinama. Nije baš ni da nemamo šta da jedemo. Nismo ”zreli” za Evropsku uniju, ali smo zemlja blagostanja za, recimo, Egipat. Nažalost, ne gledamo na obične stvari kao na podvige, nego kao na performanse, olako praveći otklon od njihove suštine i važnosti. Ne shvatamo da je renesansa duha neophodna da bismo umeli da prepoznamo fino od najfinijeg.

Počinjem da vežbam istrajnost. Pridružiću se malobrojnoj grupi entuzijasta koja misli da Bačka Palanka jednog dana može dobiti naziv Dunavgrad.

Preuzeto iz: REČ UREDNIKA, časopis Indexpress, VŠTSS, br. 4, 2009.